U Okružnom zatvoru u Subotici, promene se ne dešavaju preko noći. One počinju tiho, često u trenucima koji spolja mogu delovati neznatno- u napravljenoj pauzi pre reagovanja, u drugačijem izboru u teškoj situaciji, u spremnosti da se progovori.
Za Dajanu Perčić, upravo ti trenuci čine suštinu njenog rada. „Kao realizator tretmana u Okružnom zatvoru u Subotici, moj posao podrazumeva početnu procenu stanja, potreba i kapaciteta osuđenih lica, na osnovu kojih se formira svojevrsni individualni program rada sa svakim pojedincem, kao i sprovođenje tog programa tokom celokupnog trajanja izrečene kazne“, objašnjava ona.
Njen rad daleko prevazilazi rutinske zadatke. Obuhvata organizovanje rada, obuka, obrazovnih programa, kulturno-umetničkih aktivnosti, individualnog savetovanja i strukturisanih grupnih psiholoških programa. Napredak se kontinuirano prati i podržava, dok je priprema za život nakon izlaska sastavni deo procesa. „Moj posao takođe podrazumeva podsticanje i posredovanje u obezbeđivanju podrške osuđenom licu od strane porodice, socijalnog okruženja i nadležnih institucija u postpenalnom periodu“, dodaje.
Ipak, rad sa licima lišenim slobode zahteva više od strukture- zahteva poverenje. „Polazeći od pretpostavke da na osnovu prethodno stečenog znanja ili iskustva možemo da donesemo brze zaključke i jednostavne akcije u radu sa osuđenim licima krajnje je naivno, te naposletku i neefikasno“, kaže Perčić. Mnogi ulaze u sistem sa izraženim nepoverenjem, pažljivo oblikujući način na koji se predstavljaju drugima.
Zato je izgradnja autentičnog odnosa ključna. „Smatram da je za uspeh u radu sa ovom populacijom autentičan odnos neophodan, te da je ključni pojam za uspeh saradnja, a kroz koju se postepeno razvija poverenje“, ističe ona. Naš istinski rad može da počne tek kada pojedinca uverimo da ne predstavljamo pretnju ukoliko nam dopusti da prodremo dublje od prikazane prilagođene slike o sebi, dodaje.
Kontinuirana podrška i učenje imaju presudnu ulogu. „U situaciji lišavanja slobode i smeštaja u kazneno-popravnu ustanovu pojedinac gubi mnogo više od mogućnosti slobodnog kretanja“, navodi ona. U takvim okolnostima motivacija za saradnju predstavlja izazov, zbog čega su stručni alati i podrška neophodni. „Svaka nova obuka predstavlja novo znanje, priliku i ideju za rad i obogaćivanje prakse, što je u depriviranom kontekstu osuđenih lica od neprocenjive vrednosti.“
Kroz projekat "Jačanje zaštite ljudskih prava lica lišenih slobode i osuđenih lica u Srbiji", koji se sprovodi u okviru zajedničkog programa Evropske unije i Saveta Evrope "Horizontal Facility za Zapadni Balkan i Tursku", uvedeni su strukturisani grupni programi koji su danas ključni deo tretmana. Oni obuhvataju rad sa zavisnicima od droga i alkohola, počiniocima nasilja u porodici, kao i licima osuđenim za nasilna krivična dela, uz opšte kognitivno-bihejvioralne programe.
Rezultati možda deluju mali, ali su i te kako značajni. „Svaka nova radionica u okviru realizovanih programa pokazuje napredak, na nama kao realizatorima jeste da primetimo i onaj najmanji, te da ga potkrepljujemo na pravilan način kako bi se i nadalje razvijao“, kaže Perčić. Posebno pamti trenutke kada se i najpovučeniji učesnici/e otvore. „Kada i najpovučeniji član grupe sa samopouzdanjem odluči da sa grupom podeli primer razrešavanja novonastale provocirajuće situacije na novi način, te uočim da ga grupa u tome bodri na sebi svojstven način, znam da smo mnogo postigli.“
Za nju su najvažniji mali, svakodnevni pomaci. „Lično, najznačajnijima smatram male, svakodnevne pokazatelje promene, kao što je izveštavanje ‘setio sam se prvo da dišem i razmislim’, koji ukazuju na to da je osoba načinila konkretan pokušaj promene, te uočila njene pozitivne posledice.“
Ovi programi nude više od podrške- oni nude novi pravac. „Svaki realizovani program nudi pojedincima priliku da prepoznaju dosadašnje kognitivne obrasce koji su ih prethodno uvodili u nezdrava osećanja, i doprinosili činjenju disfunkcionalnih postupaka“, objašnjava ona. Istovremeno, pružaju konkretne alate za usvajanje novih, efikasnijih obrazaca ponašanja.
Ipak, održavanje promena nakon izlaska ostaje izazov. „Od ogromnog značaja za nastavak procesa promene bilo bi unapređenje postpenalnog prihvata osuđenih lica u našoj zemlji“, naglašava Perčić. Povratak u stare okolnosti bez kontinuirane podrške može biti preplavljujući i otežati dugoročnu reintegraciju.
Iza zatvorskih zidova promene retko dospevaju u prvi plan. Ali kroz male, dosledne korake, grade se novi putevi- oni koji počinju poverenjem, razvijaju se kroz podršku i nastavljaju i nakon izlaska na slobodu.
